Divlji šipak

Onaj osećaj da zima nikad neće proći. Sneg koji je počeo da kopni, pa je zaustavljen i sada obrubljen blatom i ledom. Grmovi divljeg šipka zarobljeni negde između svega toga. Zima sa Kristinom, još je samo jedna od priča. Znaš kakve su ove naše severne zime. Pepeo i gar visoko iznad krovova. Do čistog plavog treba ti milion godina. Pokušavam  s ovo malo gena što nisu odavde da se uhvatim za taj jedan korak iznad tog sivog što se ujutru uvlači u pluća i nos i oči i zbog koga dišem kratko na dah u svoj mirišljavi srebrni šal. Čitala sam negde da su oko ove naše peščane zemlje, sađene šume da nas ne bi otpuhao vetar zimi.

Sve bi bilo mnogo lakše da bar volim prokleti divlji šipak.

Advertisements

„Progone me tvoje oči“

Ova godina započela je sa suncem. Tačno se sećam jer smo već malo pre jedanaest hodali Korzom tražeći gde bi mogli popiti kafu. Sunce se odbijalo o zastakljene delove novo obnovljenog Narodnog pozorišta/kazališta/színház-a. Naravno teško je naći nešto što radi prvog januara tako rano. Pomalo je smešan i razlog zbog kog smo uopšte i bili na Korzou, a ne u toplom krevetu.

Upravo smo prolazili onim delom centra gde je sinoć pevala Goca T. Mesto je već bilo počišćeno i to mi se jako svidelo. Nigde traga plastičnih čaša, ni boca. Tu sam istu noć pila neko kuvano vino sa previše narandže. Bar mi se čini da je bila narandža. Nekako  smo uspeli prokrijumčariti prave staklene čaše za šampanjac koji smo poneli.

Ja sam ustvari htela da pišem samo o tom Suncu, koje je sve obasjavalo, ali eto pokušavam da to uguram u neke interesantne rečenice.

Kafić koji smo našli da je otvoren bio je na moje iznenađenje baš pun. Gornji i donji „nivo“.

Preko puta nas, ili tačnije iza leđa A., sedeo je jedan stariji par, tipa preko šesdeset. On u odelu, sve sa kravatom, gospođa u kostimu boje peska. Bilo ih je lepo za videti. Prvi januar, negde oko jedanaest, a oni piju kafu u lepom grdskom kafeu, tačno u centru grada.

(možda se i njima desila nezgoda, pokvarena TA peć, pa je došao vlasnik stana koji nema obzira što je prvi januar, pa ih je telefonski poziv izvukao iz kreveta, iz toplih prekrivača i sa zgužvane posteljine /dobro, ovaj put neću spominjati plahte/, pa su morali da se upute na kafu iako im se još spavalo, i ako se njoj još milovalo i ljubilo i stiskalo uz njega)

Kafa je bila odlična. Ja uvek naručim espresso sa mlekom, običan, ne volim iznenađenja po kafićima tipa neka mućkalica u kojoj svega ima osim kafe. Naravno A. on voli te moderne kafe, i mislim da se ipak pokajao što je umesto kafe dobio nešto lepo upakovano u šlag i čokoladu. Jednom smo u Beogradu ipak bili u nekom kafiću gde ima jako lepih kafa raznih vrsta i cene su baš ono prevelike. Naravno, pustila sam ga da izabere za mene. Ne sećam se više kakava je bila ta kafa. Ja često gledam samo njega, u njegove usne i oči i ne čujem šta priča. Kasnije se svega pokušavam setiti. Ne uspe mi uvek, naravno. Setim se npr. koje mu je boje bila majica i da li mu je kosa bila baš ono skroz kratka, ali ne mogu da se setim ničega drugog, datuma, ulice gde je kafić, kvarta u kom smo bili..

Za ostalim stolovima bilo je mnogo drugih ljudi, naravno nisam se baš okretala da ih sve posmatram. Za jednim, uz prolaz, sedeo je neki poznanik, valjda. Ni to ne znam gde da svrstam.

Žena iza leđa A., ona u kostimu boje peska, pogledala je jednom samo u mene. Nasmešila se mojim rasčupanim kovrdžama. Uzvratih osmeh poručujući očima da nisam stigla da dovedem kosu u red, nakon onako naglog buđenja. Bila sam u majici od sinoć, onoj crnoj, znaš već kojoj uz koju nosim onaj beli džemperčić do struka, sa rukavima do lakta, onako malo „rombastim“ uz koju ide savršeno onaj srebrni lanac sa priveskom crnog i srebrnog lista.

Nasmešila sam se A. Mnogo te volim. Eto da znaš o čemu ja razmišljam dok gledam tvoje oči.

 

Vatra

Kažem sinoć A. ničim izazvana, kako mi fali prava vatra, ono iz obične kreka veso peći, kao nekada kod I. Mi bi došli oko osam sati navečer, a soba bi bila vrela. Pola noći prozor bi bio odškrinut, a pred jutro i širom otvoren. Uvek mi je falilo nekako zraka.

Nisam volela taj crni kožni ležaj, bio je pretvrd i plahte su stalno „bežale“ ispod mojih leđa. Nakupe se onako u „zmiju“ pa žuljaju, a ti nemaš vremena da ih pomeriš jer usne..

Najgore je bilo tuširanje u kupaoni koja se nije grejala, nego bi tik kad uđeš u nju upalio malu grejalicu da duva. Ako bi puhala izravno u tebe dok si mokar  pod tušem imao si osećaj da je još hladnije. Dodatnu „kvarcnu“ peć bi palili samo ako bi nekome od nas bilo baš hladno. Meni uglavnom nije. Uvek bi spavala samo u nekoj donjoj majici, golih nogu, uvijena u prekrivač.

Jednom je iskočila sklopka, a A. je rekao kako se vidi da sam bila u vezi sa električarem. Naravno, kao da je to i nešto, podići spušten automatski osigurač.

Valjda mi fali „vizualizacija“ te topline, jer sada je sve umerenih 20 stupnjeva i nije hladno. Ali ne vidim fizički vatru i cepanice kako gore.

Kažem sinoć A. ničim izazvana, kako mi fali prava vatra, a on me umiruje nacrtanim crvenim srcem koje gori za mene istom jačinom.